Anksioznost: Nevidljivi teret 

U brzini svakodnevice, dok jurimo da ispunimo obaveze, ispratimo rokove, odgovorimo na poruke i budemo prisutni na svim mestima istovremeno, često ne primetimo kako se u nama nešto menja. Srce ubrzano lupa bez razloga, dah postaje plići, misli se roje kao nezaustavljiva oluja. Anksioznost, nekada prolazna i blaga, sve češće postaje nepozvani saputnik mnogih ljudi, ne birajući godine, profesiju ili način života.

Ovo stanje nije samo prolazna nervoza pred važan događaj, već duboko ukorenjen osećaj nemira koji može obuhvatiti sve aspekte života. Anksioznost često dolazi nepozvana – u trenucima kada spolja sve deluje mirno, a iznutra kao da tinja oluja. I dok nekadašnja društva nisu poznavala ovu vrstu pritiska, današnji svet nudi beskrajne mogućnosti, ali i neizvesnosti. Brzina komunikacije, stalna povezanost sa ekranima i beskrajno poređenje s drugima stvaraju osećaj da nikada nismo dovoljno dobri, dovoljno uspešni, dovoljno prisutni.

Savremeni način života naučio nas je da konstantno budemo dostupni, produktivni, angažovani. Umesto da živimo trenutak, razmišljamo unapred – šta nas čeka sutra, šta će neko reći, šta će biti ako ne ispunimo očekivanja? Anksioznost raste iz te neizvesnosti, iz potrebe da imamo kontrolu nad nečim što je po svojoj prirodi nepredvidivo – životom.

Ali kako se izboriti sa ovim osećajem kada postane deo svakodnevice? Prvi korak je razumevanje da je anksioznost signal, a ne neprijatelj. Ona nas upozorava da nešto u našem životu nije u ravnoteži – možda se previše forsiramo, možda smo se udaljili od onoga što volimo, možda smo zaboravili kako da zaista budemo prisutni.

Ponekad je dovoljan trenutak da se zastane, da se udahne dublje, da se oseti sadašnji trenutak bez težine sutrašnjih obaveza. Priroda, pokret, muzika, razgovor sa nekim ko razume – svi oni mogu biti mali, ali moćni saveznici u smirivanju unutrašnje buke.

Najvažnije od svega je prihvatanje. Prihvatanje da nismo savršeni, da ne možemo kontrolisati sve, da je u redu ponekad stati i reći sebi – dovoljno je. Jer, istina je da svet neće stati ako usporimo, ali ćemo mi konačno moći da udahnemo bez stezanja u grudima.