NASTUP NA VELIKOJ SCENI
Problem naše profesije je što vi morate da vežbate i posvetite vreme instrumentu kao da ste veliki, dok se vaši vršnjaci druže i igraju.
Izdvojio bih dugogodišnju saradnju sa poznatim engleskim baritonom Toby Simsom, sa kojim sam veoma često nastupao i u Srbiji i u Engleskoj.
Ništa ne može da zameni aplauz na velikoj sceni posle nekog teškog koncerta.
Mladi pijanista Nemanja Nikolić odrastao je u muzičkoj porodici. Prvi put seo je za klavir sa nepunih pet godina. Sjajno muzičko obrazovanje dodatno je usavršavao u inostranstvu. Prepoznatljiv je spoju i implementaciji klasične muzike sa drugim muzičkim žanrovima. Reakcije publike na njegovim koncertima su nestvarne. Sarađuje sa mnogim muzičkim zvezdama, vozi motore, nastupa po klubovima i donosi sasvim novi doživljaj klasične muzike ne samo kod nas nego i u svetu.
Kada i kako ste zavoleli muziku i ko je najviše uticao na vas?
Odrastao sam u muzičkoj porodici tako da je i moje interesovanje za muziku krenulo jako rano. Živeli smo svi zajedno, tako da su u kući bili zastupljeni i svi mogući žanrovi. Tata je profesor klarineta, tako da je mogla da se u našoj kući čuje klasika, mama je slušala rock and roll, dok su deda i baba stalno slušali na starim pločama evergreen.
Koliko godina ste imali kada ste počeli da svirate klavir? Čega se najradije sećate iz tog perioda? Koliko ste dnevno vežbali?
Imao sam šest godina, moji su me odveli u muzičko zabavište u školi u kojoj je tata radio. U tom periodu nisam voleo da vežbam, ko pa voli…Sećam se da me je mama stalno vodila do muzičke škole i posle časova bismo uvek išli u najbližu poslatičarnicu na sladoled… (hahahaha)
Da li ste već tada znali da ćete izabrati sviranje klavira i muziku za svoju profesiju?
Kad smo mali svi mi maštamo da ćemo da budemo astronauti, kauboji ili piloti, ali realno niko ne zna čime će se baviti kad poraste. Problem naše profesije je što vi morate da vežbate i posvetite vreme instrumentu kao da ste veliki, dok se vaši vršnjaci druže i igraju. Generalno je teško deci u tom periodu da razumeju zašto to mora da bude tako, ali kasnije sve dođe na svoje. Ja sam lično oduvek nekako znao da je muzika moj način izražavanja i što sam je više upoznavao to sam više znao da je muzika ta kroz koje se emocije najbolje iskazuju.
Da li ste imali neke uzore na koje ste želeli da se ugledate?
Bilo kojom vrstom umetnosti da se bavite bitno je da ste kvalitetni i maksimalno posvećeni tome što radite. Tako da nisam imao neke pojedince kao uzore, više je bitno da vam uzor bude neko ko će vas motivisati da ostvarite svoj maksimum i budete najbolji što možete u tom trenutku.
Gde ste stekli osnovno muzičko obrazovanje? Kako je teklo vaše dalje muzičko školovanje i studiranje?
Nižu muzičku školu sam započeo u školi “Đorđević”, a završio u “Slavenskom”. Potom srednja u “Mokranjcu”, a onda i Fakultet muzičke umetnosti, Muzička akademija u Beogradu, gde sam završio master i specijalističke studije. Tokom studija sam pohadjao i razne master klasove kako u inostranstvu, tako i kod nas.
Kako je izgledao vaš prvi nastup? Da li ste imali tremu?
U svakoj profesiji, čime god se bavite, ako vam je veoma stalo do nečega čemu ste se veoma posvetili, kada dođe trenutak da to svoje delo i rad prezentujete imate tremu u tom trenutku. Svako ima tremu, imam je i danas.
Slede brojni nastupi i usavršavanje na specijalističkim studijama i kasnije u inostranstvu. Gde ste sve bili i nastupali?
Smatram da su putovanja jedno od najvećih bogatstava koje čovek može da ima i koje niko ne može da vam oduzme. Što više novih kultura upoznate, to ste bogatiji. Mogućnost da nastupate, a ujedno i putujete i upoznajete nove stvari je nešto najbolje. Tako sam do sada imao tu sreću da nastupam u Litvaniji, Francuskoj, Engleskoj, Italiji, Nemačkoj, Austriji … ali, ujedno i da upoznam te zemlje i njihove vrednosti i sa neke druge strane koja nije samo turistička.
Dobitnik ste i brojnih nagrada. Da li možete neke od njih da izdvojite?
Nagrade su nekad realne, nekad nisu. Po meni, muzika je suviše kompleksna umetnost da bi se ocenjivala nagradama. Nagrade mogu da budu dobar podstrek i da daju vetar u leđa, ali sa druge strane mnogi veliki umetnici nisu bili priznati i prihvaćeni u njihovo vreme.
Imate savremen pristup izvođenju klasične muzike, kao da želite da je svima približite. Koliko je to važno?
Klasična muzika je oduvek, pa i danas bila inspiracija svim drugim muzičkim žanrovima. Sam spoj i implementacija klasične muzike sa drugim muzičkim žanrovima je meni lično jako interesantan i to je nešto čime se ja bavim već duže od deset godina. U svim muzičkim žanrovima možete naći elemente klasične muzike, tako da je to jedan nepresušni izvor inspiracije.
Specifični ste i po svojim nastupima u klubovima? Kako to izgleda i kakve su reakcije publike?
Volim da nastupam u ozbiljnim koncertnim salama, ali podjenako volim da nastupam i u klubovima. Ništa ne može da zameni aplauz na velikoj sceni posle nekog teškog koncerta kome ste se dugo posvetili pripremajući ga, ali isto tako ne može ni sa čim da se poredi konstatna energija koju razmenjujete sa publikom u klubovima, koja je tu odmah pored vas tokom celog nastupa.
Imate i vaš kvartet?
Nemanja Nikolić kvartet nastupa tematskim programom i to je ili muzika iz Diznijevih crtaća ili pesme grupe Queen. Svi članovi kvarteta su moji dugogodišnji prijatelji, sa kojima pravim jedinstvene aranžmane klasičnog prizvuka prilagodjen nasem sastavu.
Sa kojim pevačima i muzičarima ste do sada sarađivali?
Pratim pevače osam godina, sa mnogima sam nastupao, ali bih mogao da izdvojim dugogodišnju saradnju sa poznatim engleskim baritonom Toby Simsom, sa kojim sam veoma često nastupao i u Srbiji i u Engleskoj.
Vaša ljubav prema motorima takođe izaziva pažnju. Zašto mislite da je to tako? Da li imate još neki hobi?
Uf.., to bas teško mogu da objasnim. Znam samo da čim sam mogao da polažem za najmanji dvotočkaš, sa četrnaest godina odmah sam otrčao da polažem tada čuveni Psp. Kola nikad nisu bila moja priča i moji roditelji su me jedva nagovorili da i to polažem tek sa dvadeset godina.
Šta planirate dalje u karijeri?
Pre mesec dana sam imao sa svojim profesorom A. Šandorovim dva koncerta u Kolarčevoj zadužbini, isto veče, koja su prošla fenomenalno. Publika je odlično reagovala i reakcije su bile nestvarne. Posle ta dva koncerta smo dobili razne nove ponude. Tako da čekamo da se situacija sa koronom malo smiri, pa da krenemo sa novim koncertima i iskustvima koja nas čekaju.
Šta biste preporučili mladima koji žele da idu vašim putem? Koliko je rada i truda potrebno i kako da izgrade svoj stil i prepoznatljivost?
Mislim da čovek treba svaki dan da radi na sebi i stalno da se u nečem novom usavršava. Nikad ne znamo sve i uvek možemo jos nešto da naučimo. A konstatni rad na nama gradi i nas lični stil.