Katarina Marić

UZ DOBRU ORGANIZACIJU SVE JE MOGUĆE

Uvek sam težila ka onom najboljem i davala sve od sebe da ono što zacrtam i ispunim.

Maja Ognjenović je jedna, jedina, neponovljiva.

Kao i svakoj devojci, prijaju mi lepi komentari i pohvale, pa se trudim da ih i zaslužim.

Katarina Marić iz Bijeljine je reprezentativka selekcije Bosne i Hercegovine u odbojci i igračica bijeljinskog “Radnika”. Odbojkom je počela da se bavi u petom razredu osnovne škole na nagovor drugarica. Ona je pravi primer lepe i prirodne devojke, koja može biti uzor svima.

Gde si započela prve odbojkaške korake? Zašto si izabrala odbojku? 
Svoje prve odbojkaške korake sam započela u ŽOK Radnik iz Bijeljine čiji sam član i danas. Sve je krenulo na nagovar drugarica iz odeljenja, koje su već tada trenirale nekoliko godina. Na časovima fizičkog sam često igrala sa njima odbojku pa su me nagovorile da se ta igra prenese i na treninge. Pristala sam ne znajući koliko će mi to uticati na život. To je jedan od najboljih poteza u mom životu.

Od koga si nasledila ljubav prema sportu? 
Mama je uvek bila i ostala na neki način aktivna, ali se nikada nije pronašla u određenom sportu. Tata je bio talentovan za borilačke veštine, završio je Vojnu akademiju. Kao svi roditelji, bili su svesni da je fizička aktivnost izuzetno bitna. Nikada me nisu terali da treniram nešto, osim ako sam to sama želela. Rekla bih da se tolika ljubav prema odbojci, a i sportu generalno, rodila vremenom i da sam najviše sama za to zaslužna.

Ko su tvoji odbojkaški uzori? 
Maja Ognjenović je jedna, jedina, neponovljiva. Lakoća njene igre i ples njenih prstiju sa loptom su zapanjujući. Uživam u svakoj njenoj utakmici. Inspiriše me da radim na sebi i svojoj tehnici još više i uvek pokušavam da izvedem njene ,,trikove”.

Koliko je rada, treninga i upornosti bilo potrebno da se izdvojis i odlučiš za profesionalno bavljenje odbojkom? 
Moje bavljenje odbojkom ne bih mogla nazvati profesionalnim. Moj klub nema uslove za taj nivo odbojke, pre svega što se tiče termina u dvoranama i budžeta. Za svoju igru nisam plaćena, ali zbog velike ljubavi prema sportu, lopti, odbojci to mi nije presudno. Za ovaj nivo uspeha koji sam ostvarila do sada, bilo je potrebno mnogo rada, truda, prolivenog znoja i suza. Prošla sam kroz razne situacije, od najveće sreće do užasnih razočarenja i najgore nepravde ali mislim da ništa ne bih menjala. Bez svega toga ne bih danas bila ova verzija sebe.

Pored sporta uvek si bila i sjajna učenica, koliko ti je to važno?
Stariji nas od malih nogu uče da je naša jedina obaveza učenje i to sam usvojila na vreme. U osnovnoj i srednjoj školi, bila sam vukovac. Obrazovanje je jedna od najvažnijih stvari u mom životu. Uvek sam težila ka onom najboljem i davala sve od sebe da ono što zacrtam i ispunim. Nikada se nisam mogla zadovoljiti prosečnim. Od prvog razreda osnovne škole želela sam da budem vukovac, imala sam cilj da upišem gimnaziju i da kasnije postanem student medicine. Prva dva sam ostvarila, a na trećem vredno radim.
 

Koji su tvoji najveći dosadašnji uspesi u odbojci? 
Sigurno da su to nastupi u reprezentaciji. Sa nepunih šesnaest godina bila sam kapiten reprezentacije BiH za dve godine stariju generaciju. Trebalo je da zaigram na Evropskom prvenstvu za juniorke koje se ove godine održavalo u Zenici. To bi bilo moje prvo takmičenje na ovom nivou ali me je povreda samo nekoliko dana pred polazak sprečila. Zbog toga ću dugo žaliti.

Gde igraš ove sezone i kako si zadovoljna? 
Ostala sam u svom matičnom klubu. Milslim da ženska odbojka u BiH nema dovoljnu finansijsku podršku i zato su budžeti klubova mali. Sami stvaraju svoje igrače i ne dovode nikoga sa strane. To omogućava razvoj mladih igrača, ali većina nažalost, pre ili kasnije odustane od ozbiljnijeg bavljenja odbojkom. Završio se prvi deo sezone i moj tim je na drugom mestu na tabeli. Uvek težimo ka onom najvišem što je uz stalni rad, trud i želju jedino ostvarivo.

Koliko imaš vremena za sebe, druženja, izlaske i odmor? 
Vremena imam, ali rekla bih nikada dovoljno. Pre dve godine bilo je naporno igrati dva dana vikendom i to utakmice za mlađe kategorije i seniorke, uz to ne posustati u školi i pronaći vreme za sebe i prijatelje. Sada igram samo za seniorke, pa mi je makar jedan dan u nedelji slobodan. Naporno je i dosta toga sam propustila u srednjoj školi što se tiče druženja, žurki, rođendana. Žrtvovanja je bilo mnogo ali se ne kajem. Uz dobru organizaciju sve je moguće. Jako mi je drago što moji najbliži prijatelji sve to shvataju i poštuju i daju mi do znanja da će uvek biti tu za mene kao moja podrška.

Pleniš i svojim izgledom. Koliko ti je važno da budeš lepa i negovana? 
Verujem da svako voli da izgleda lepo i negovano. Po mom mišljenju to je vid lične higijene. Vodim računa o sebi i svom izgledu. Volim da se osećam prijatno u svojoj koži i da sam pre svega ja zadovoljna sobom. Kao i svakoj devojci, prijaju mi lepi komentari i pohvale, pa se trudim da ih i zaslužim.

Ko ti je najveća podrška? 
Moja najveća podrška su moji roditelji, ali prednost bih posebno dala tati. Velika podršku sve ove godine davali su mi i treneri i hvala im na tome. Bez njih ništa ne bi bilo moguće. Naravno da su i najbolji prijatelji oni koji izmame moj osmeh kada ih ugledam na tribinama kako navijaju za mene.

Kakvi su ti dalji planovi? 
Kraj srednje škole je velika prekretnica u životu mladih kada biramo svoj životni put. Moj će biti obrazovanje. Želim da upišem Medicinski fakultet. To će biti zahtevno i neću moći da uskladim i jedno i drugo, a da uz to imam vremena i za odmor. Ništa ne radim polovično, što je još jedan razlog zašto biram samo jedno. Možda bi moj prvi izbor bila odbojka da ne živim u državi gde se ona ne ceni ili da sam dobila mogućnost da nastupim na EP. Ali šta bi bilo kad bi bilo… Odbojka će uvek biti moja velika ljubav i od sporta nikada neću odustati.

Sigurno si uzor mnogim mladim igračicama i deci. Koja je tvoja poruka svima njima, kako da istraju u želji da postanu profesionalne sportistkinje? 
Želim da im kažem da se bore za sebe i ono što vole. Da imaju strpljenja i da upamte da se svaki trud i rad isplate. Život nam nosi mnogo lepih ali i ružnih stvari, bitno je da se sete zašto su počeli. Sa svakim novim danom cilj im je sve bliže, a oni postaju jače i bolje osobe.