U vremenu u kojem se estetika često svodi na prividnu lepotu, a vrednosti zamenjuju trendovima, postaje nužno da se osvrnemo na pitanje – gde je granica između umetnosti i kiča? Ova tema ne tiče se samo umetnosti i kulture u užem smislu, već zadire u naše svakodnevne izbore, ukus, identitet, pa i u društvene norme. Borba protiv kiča nije borba protiv “lakog” sadržaja – već borba za autentičnost, dubinu i kritičku svest.
ZBOGOM KIČ: KAKO SE BORITI PROTIV KULTURNOG KIČA?
Kič nije samo estetska kategorija – on je ogledalo jednog društvenog trenutka, mentaliteta, pa i duhovnog stanja. Da bismo razumeli kako se protiv njega možemo boriti, moramo prvo znati šta on jeste i zašto je postao toliko prisutan u savremenom svetu.
Pojam “kič” se u evropsku kulturnu terminologiju uvodi u 19. veku, i to iz nemačkog jezika, gde je služio kao naziv za jeftine, komercijalne umetničke proizvode koji su kopirali visoku umetnost bez ikakve umetničke vrednosti. No, kič brzo prevazilazi granice galerija i salona – on ulazi u domove, medije, modu, pa i u politiku.
Tokom 20. i 21. veka, razvoj masovnih medija i potrošačkog društva omogućio je kiču da se nesmetano širi. Njegova osnovna funkcija je da zadovolji najšire mase, bez izazivanja nelagode, bez potrebe za razumevanjem ili kritičkim promišljanjem. On je jednostavan, dopadljiv, predvidiv – i upravo zbog toga opasan. Kič zamagljuje granicu između stvarnog i lažnog, između vrednog i besmislenog.
Primeri su svuda oko nas: u rijaliti programima koji nameću veštačke vrednosti i površne životne stilove, u hiperprodukciji turbo-folka koji maskira siromaštvo sadržaja blještavilom forme, u političkom marketingu koji umesto ideja nudi slogane. Sve su to manifestacije jednog kulturnog kiča u kome estetika postaje alat za manipulaciju, a ne za izražavanje.
Borba protiv kiča ne znači elitizam – ona znači edukaciju, razvoj ukusa, i promociju autentičnih kulturnih sadržaja. Ona počinje od škole, nastavlja se kroz medije, muzeje, galerije, javne rasprave i najvažnije – svakodnevni izbor pojedinca. Vaspitavanje u duhu umetnosti i estetike, ali i kritičkog mišljenja, ključno je za društvo koje želi da se oslobodi kiča.
U tom smislu, uloga umetnika, nastavnika, kulturnih radnika, ali i novinara i influensera, postaje presudna. Oni imaju zadatak ne samo da stvaraju, već i da tumače, da edukuju, da ponude alternative.
Zbogom kič nije samo kritika – to je poziv. Poziv da stvaramo sadržaje koji inspirišu, umesto da uspavljuju. Da biramo kvalitet, a ne kvantitet. Da poštujemo tradiciju, ali ne robujemo stereotipima. Da gradimo kulturu koja oslobađa, a ne onu koja maskira stvarnost.
Jer jedino tako možemo reći pravo i potpuno – zbogom kič.
