Milan Katić

NE SMETE NIKADA DA ODUSTANETE

Kao i većini odbojkaša, moj uzor je legenda naše odbojke Ivan Miljkovic.

Odbojku sam zavoleo sasvim slučajno.

Život sportiste nije lak kao što izgleda.

Naš proslavljeni reprezentativac Milan Katić zavoleo je odbojku sasvim slučajno, nakon nekoliko treninga. Karijeru započinje u OK Obrenovac. Ubrzo dobija čak tri ponude i to iz Crvene Zvezde, Partizana i Vojvodine. Odlučuje da potpiše za klub iz Novog Sada. Danas, ovaj talentovani igrač igra na mestu primača u OK Skra Belhatov. Od brojnih uspeha izdvaja: zlato na Svetskoj Ligi 2016, osvajanje Challenge Kup-a sa Vojvodinom 2015. godine i titulu sa Belhatovim 2017. godine. Osim po sjajnoj igri, prepoznatljiv je po svom osmehu i pozitivnoj energiji koju nesebično deli sa svojim timom.

Trenirao si fudbal a postao si odbojkaš, kako se to desilo?

Sasvim slučajno. Trenirao sam fudbal od prvog razreda osnovne škole. Fudbalski tim gde sam igrao dobio je ponudu da ode na turnir u Grčku. Dosta igrača u tom trenutku nije imalo pasoš ( među njima sam bio i ja).  Nismo mogli da idemo. Bio je zimski raspust, osmi razred. Brat od tetke igrao je odbojku u odbojkaškom klubu Pro Tent. Pozvao me je da dodjem kod njega i da gledam njegove treninge. Tada mi je trener mladjih kategorija Bojan Mihajlovic rekao da mogu da treniram sa njhovim kadetima, čisto da ne gubim treninge. Rekao sam da nema šanse jer sam fudbaler. Nekako su me nagovorili i posle par dana treniranja zavoleo sam odbojku. Došao sam kući  i rekao svojima da sam prešao na odbojku. Ništa im nije bilo jasno. Tako da sam sasvim slučajno završio na odbojci. Naravno, ovo je jedna od najboljih odluka koju sam doneo u mom životu.

Od koga si nasledio ljubav prema sportu?

Nasledio sam je od roditelja. Svi u mojoj užoj familiji vole sport tako da ga i ja volim od malih nogu.

Koliko je rada, treninga i upornosti bilo potrebno da se izdvojis i odlučiš za profesionalno bavljenje odbojkom?

Mnogo truda i rada je potrebno da dođeš na veliku scenu. Još teže je održati uspeh. Imam sreću da radim ono što volim pa mi je je možda za nijansu lakše Odlazak na treninge je kao odlazak na posao.  Nema danas idem, sutra ću preskočiti. Trening, teretana, mali odmor, pa uveče opet trening, dosta utakmica i tako u krug godinama.

Karijeru si započeo u OK Obrenovac i ubrzo dobijaš ponude iz čak tri kluba: Crvene zvezde, Partizana i Vojvodine. Kako si izabrao i da li je neko uticao na tvoju doluku?

Na leto 2009. godine došao sam u reprezentaciju Srbije za kadete / juniore. Pomoćni trener te generacije bio je čovek koji je najzaslužniji za moj dolazak u OK Vojvodina. Njegovo ime je Siniša Reljić. U tom trenutku bio sam bliži Partizanu. Brzo je reagovao i ubedio me je na pripremama da je Vojvodina pravi klub za mene.  Naravno sve je bilo kako je rekao. Obavestio je direktore kluba i oni su ga poslušali. Posebno sam mu zahvalan jer da nije bilo njega, verovatno bih tada otišao u Partizan. Ko zna kojim putem bi posle moja karijera išla. Najvažnije od svega je da sam ostao sa Reljom u kontaktu svih ovih godina i da se rado srećemo na kafi kad god nam obaveze dozvole.

I pored povrede i pauze od godinu dana uspeo si da se vratiš i pokažeš u pravom svetlu. Kako si to uspeo i šta te je motivisalo ?

Jedan od možda najvećih izazova u karijeri i periodu u Voši, bila je ta povreda koja me je odvojila od terena duže od godinu dana. Ali sve sam to izgurao zahvaljujuci porodici i ljudima iz kluba. Posebno sam zahvalan jednom sjajnom momku koji je radio sa mnom. U pitanju je Valdemar Stajer, naš bivši reprezentativac u rvanju koji mi je pomogao da se spremim i vratim na odbojkašku scenu.

Poznato je da si vedrog duha i da si zbog toga omiljen među igračima. Koliko je to važno na terenu i u nekim presudnim momentima na utakmicama?

Sigurno da je atmosfera jedan od najvažnijih faktora u svim kolektivnim sportovima. Trudim se da uvek budem pozitivan i da prenesem to i na svoje saigrače. Za sada mi to uspeva, tako bar mislim.

Gde igraš ove sezone i kako si zadovoljan?

Poslednje četiri godine član sam poljskog odbojkaškog kluba SKRA Belchatow. To je klub sa velikom istorijom u poljskoj i evropskoj odbojci. Mnogo me podseća na Vošu po organizaciji i brizi ljudi iz kluba za igrače. To je jedan od razloga što sam dugo tu.

Koliko imaš vremena za sebe, druženja, izlaske i odmor?

Iskreno nemam mnogo vremena. Imamo mnogo utakmica u domaćoj ligi. Klub je redovan učesnik Lige Šampiona tako da imamo dve utakmice nedeljno, sredom i vikendom. Malo slobodnog vremena koje imam, koristim za odmaranje, čitanje knjiga i gledanja filmova. Kao što sam na početku rekao, život sportiste nije lak kao što izgleda.

Kakvi su ti dalji planovi?

Još nisam razmišljao šta i kako dalje. Uživam u svom klubu. Mnogo utakmica je pred nama. Voleo bih da ostanem još godinu, dve ovde ali i promena sredine bi mi sigurno donela nešto novo. Opušten sam skroz po pitanju budućnosti.

Sigurno si uzor mnogim mladim igračima i deci. Koja je tvoja poruka svima njima, kako da istraju u želji da postanu profesionalni igrači?

Iz svog iskustva mogu da kažem da su posvećenost i strpljenje dva faktora koja su mi pomogla da budem na nivou na kojem sam sada. Smatram da su ta dva faktora bitna u bilo kojim drugim delatnostima. Naravno, za kraj bih svima rekao da ne odustaju ni kada svi kazu da je kraj ili da je nemoguce.